Zapadni Balkan: na ivici nove krize?

 

Prošle godine su se desili sporni izbori, promena u međunarodnim savezima, mobilizacija vojske, imperijalistička intervencija za promenu izbornih rezultata, rast nacionalističkih i desničarskih snaga u zemljama bivše Jugoslavije. Uprkos svemu ovome, region je takođe video svoj veliki deo borbe i protesta.

U novinskim izveštajima tokom prošle godine dominirao je rat u Ukrajini, zatim napadi na Gazu, malo pažnje je posvećeno situaciji na Balkanu, posebno u zemljama bivše Jugoslavije. Prošle godine su se desili sporni izbori, promene međunarodnim savezima, spor oko registarskih oznaka automobila koji je doveo do mobilizacije vojske, imperijalistička intervencija za promenu izbornih rezultata, rast nacionalističkih i desničarskih snaga. I, naravno, region je direktno pretrpeo posledice rata u Ukrajini. Uprkos svemu ovome, region je takođe video svoj veliki deo borbe i protesta.

Privreda regiona, naravno, ne može postojati van globalnog tržišta i njegovih uslova. Iako je region zabeležio pad svog BDP-a kako se pandemija proširila svetom, od tada se značajno oporavio, delom zbog lokacije regiona kao izvora jeftine radne snage za veće industrijske privrede EU, a takođe i ostvarivanje dobiti od preusmeravanja snabdevanja energijom nakon ruske invazije na Ukrajinu. Međutim, iza sjajnog izgleda koji je Svetska banka oslikala za region, on i dalje doživljava visoku — preko 10% — inflaciju i stopu nezaposlenosti od 12%.

 
U centru interimperijalističke borbe

Iako okružene članicama Evropske unije, u članstvo EU primljene su samo Slovenija i Hrvatska. To ne znači da zapadni imperijalizam nema interesa za region. EU, kao i SAD, konstantno pokušavaju da utiču na situaciju u regionu, sve više umiruju lidere Srbije i Hrvatske i time podstiču srpski i hrvatski nacionalizam u pokušaju da umanje ruski uticaj u regionu.

Iako su preostale zemlje, Bosna i Hercegovina (BiH), Srbija, Kosovo, Crna Gora i Severna Makedonija, identifikovane kao buduće članice, EU zahteva sprovođenje ekonomskih i vladinih reformi, a u svom planu pristupanja od 23. novembra pristala je da započne pristupne pregovore, koji bi mogli trajati mnogo godina, samo sa Ukrajinom, Gruzijom, Moldavijom i BiH. Ovo je u poslednjem dočekano sa visokim stepenom skepticizma — jedan komentator je rekao: „Kada se meri u odnosu na jaz između deklarisanih mantri domaćih političara o evropskim integracijama i konkretnih reformskih napora, ova melodija bi mogla postati himna dugotrajne iscrpljenosti u ispunjavanju preliminarnih uslova čak i za početak procesa.” Da bi unapredila svoje interese na Zapadnom Balkanu, EU je od 2017. godine izdvojila 31 milijardu evra za projekte.

Naravno, EU se takmiči sa drugim imperijalističkim interesima u regionu, koji je nekada bio rastrzan između Otomanskog i Austro-Ugarskog carstva. Zatim su druge imperijalističke snage delovale u savezu sa lokalnim snagama — Rusija je podsticala velikosrpske težnje, a Francuska se povezivala sa velikorumunskom ekspanzijom.

Danas, iako SAD, koje generalno žele da prepuste EU odgovornost za stabilizaciju regiona, svojim delovanjem stvaraju nove sukobe i podele. U novembru je, na primer, američki ambasador Džefri Hovenijer dao podršku francusko-nemačkom planu da se kosovska vlada ubedi da prizna „Asocijaciju opština sa srpskom većinom“ na severu Kosova, za koju mnogi strahuju da će postati nova Republika Srpska .

Danas Turska pokušava da proširi svoj uticaj u regionu koristeći zalihe energije. Erdogan je Tursku pozicionirao kao „energetsko čvorište“ za transport ugljovodonika iz Irana, Centralne Azije i Azerbejdžana. Na jesen je dogovoren novi dogovor između Erdogana, predsednika Srbije Vučića, Dodika iz Republike Srpske i predsednika Azerbejdžana Alijeva uz pomoć mađarskog Viktora Orbana za pumpanje još milijardu kubnih metara gasa iz Turske preko Balkana do Mađarske. Ovo je dodatak količinama koje se već upumpavaju kroz cevovode kao što je „Turski tok“ do južnog Balkana i Italije. Nije tajna da ove rute deluju kao kulisa za rusku naftu i gas u Evropu.

Rusija, naravno, aktivno radi na izgradnji podrške u regionu. Tradicionalno ima jake veze sa Srbijom, koja, uprkos izražavanju ljutnje što je Kremlj iskoristio podršku Zapada Kosovu da opravda napad na Ukrajinu, nije, zajedno sa Bosnom i Bugarskom, podržala sankcije protiv Rusije. Čak je potpisala trogodišnji ugovor da Rusija isporučuje gas.

Smešten između Azije i Zapadne Evrope, region je izuzetno pogodan tranzitni put za sivu ekonomiju, pranje novca i šverc ljudi, dok bogati Rusi (i Ukrajinci) kupuju imovinu i pasoše i otvaraju bankovne račune u regionu.  Ali autoritet Rusije je narušen nakon njene invazije na Ukrajinu. Čak je i Vučić sve pragmatičniji u ophođenju sa Kremljom.

I naravno, Kina pokušava da iskoristi situaciju. Kina i Rusija imaju zajedničke interese po diplomatskim pitanjima na Zapadnom Balkanu, videći ga kao region na čelu rastuće bipolarizacije sveta. Obojica se protive, na primer, priznavanja nezavisnosti Kosova ili daljeg širenja EU. Ali Kina takođe igra sve veću ulogu u ekonomiji regiona, ne toliko zato što je veliko tržište za kinesku robu, već zato što je odskočna daska ka mnogo većem evropskom tržištu. U okviru Inicijative Pojas i put uložila je ili pozajmila preko 30 milijardi dolara ovim zemljama. Izbili su skandali oko veoma skupog i nedovršenog autoputa u Crnoj Gori, a američka intervencija je bila potrebna da spreči kinesko preuzimanje Luke Rijeka u Hrvatskoj. Kina na mnogim mestima gradi puteve, jača energetsku infrastrukturu i vadi minerale.

Nedavni izveštaji još jednom otkrivaju da nijedna od imperijalističkih sila nije zainteresovana za prava radnika. Pritisak SAD i EU bio je ključan za relaksaciju zakona o zapošljavanju u regionu, omogućavajući kompanijama više mogućnosti da eksploatišu, posebno imigrante, radnike. Indijski radnici koji su prvi put angažovani u Čenaju da rade za kompaniju registrovanu u Majamiju u Srbiji bili su primorani pre pandemije da organizuju štrajk glađu kada mesecima nisu bili plaćeni, dok se radnici sa Balkana često nalaze na radnom mestu u skoro ropskim uslovima u zemljama EU. Jedan od najvećih skandala izbio je 2021. godine kada je skoro 500 vijetnamskih radnika, zaposlenih u kineskoj kompaniji Linglong, moralo da živi u ilegalnim kontejnerima, nisu primali plate i oduzimani su im pasoši. Tako očajni, mnogi su pokušali da pobegnu sa lokacije goli i bosi.

 

Lažni izbori u Srbiji

Krajem decembra u Srbiji dominirali su protesti koje je predvodila opoziciona koalicija Srbija protiv nasilja  i studentska organizacija „Borba”. Studenti su organizovali blokadu Ministarstva državne uprave sa zahtevom za ponavljanje parlamentarnih izbora 17. decembra i izbora za Grad Beograd, iako su, čini se, protesti kasnije ugušeni, a prema rečima jednog od organizatora, prerasli su u „smislene blokade“ uključujući i obrazovne sesije o pravima aktivista, izbornom procesu, filmovima, stand-up komediji i kuvanju”.

Od kada je „Buldožer revolucija“, uprkos svom nazivu, prva od „obojenih revolucija“, zbacila Slobodana Milošovića 2000. godine, ključno pitanje na izborima bila je međunarodna orijentacija Srbije. U godinama neposredno nakon 2000. godine, otvoreno liberalne, pro EU stranke su dominirale izbornim rezultatima. Ali od 2014. godine, neuspehom ovih partija, koalicija oko SNS koju predvodi aktuelni predsednik Aleksandar Vučić osvojila je većinu mesta i od tada je na vlasti.

Vučić je ranije bio član krajnje desničarske stranke koja je pozivala na velikosrpski nacionalizam. Da bi održao vlast, njegov blok oko SNS je u nekoliko navrata zadržao većinu u koaliciji sa pogrešno nazvanom Soocijalističkom partijom Srbije (SPS) koju je ranije vodio Milošović.

Iako u suštini desničarski populista, Vučić i njegov režim počivaju na kvazipatriotskoj, nacionalističkoj paradigmi, sa servilnim odnosom prema svim imperijalističkim silama. On je nastavio pregovore sa EU, uključujući privatizaciju državnih preduzeća i ekonomsku liberalizaciju, uz insistiranje da želi da Srbija održi dobre odnose sa Kinom i Rusijom. Delimično je to zbog raspoloženja njegove izborne baze, koja je zajedno sa SPS konzervativna, antievropska i proruska i protiv svakog povlačenja od patrijarhalnih i 'tradicionalnih' porodičnih vrednosti, mišljenja koja su ojačana sećanjem na brutalno NATO bombardovanje Beograda. Srbi su sada više evroskeptični i protivnici NATO-a nego u bilo kom trenutku od 1990-ih. Vučićeva vladavina je dovela do pojačanih autoritarnih mera i ograničenja štampe, uključujući i kopiju ruskog zakona protiv „stranih agenata“.

Iako je opozicioni blok „Srbija bez nasilja” osvojio daleko najbolji glas na parlamentarnim izborima od 2014. sa 24% na nacionalnom nivou i 34% u Beogradu, jasno je da je bilo široko rasprostranjene manipulacije glasanjem, što podseća na praksu ruske vladajuće elite. Do 40.000 etničkih Srba koji žive na Kosovu navodno je autobusima prevezeno u Beograd da podrže Vučića. To je ono što podstiče aktuelne proteste.

„Srbija bez nasilja” nastala je iz velikih protesta koji su usledili nakon masakra u školi i pucnjave u maju. Mnogi su za smrt okrivili vladino opravdanje nasilja. To je koalicija proevropskih i liberalnih partija i organizacija, koju podržavaju i Sindikat „Sloga” i „Zeleno-levi front”, u mnogome bazirajući svoj pristup na opozicionom delovanju 90-ih godina, sa retoričkim pozivom da Srbi „žive kao u normalnom svetu“, misleći na EU. Njen izborni program uključuje mnoge populističke mere koje imaju za cilj ublažavanje ekonomskih teškoća, uključujući ograničavanje cena osnovnih artikala, podizanje osnovne plate, oporezivanje bogatih i viška profita.

Ali to su prazne reči, oni predlažu formiranje „tehničke vlade“ za organizovanje novih demokratskih izbora. Ali realnost je da je SPN i dalje prokapitalistička snaga koja brani interese srpske buržoazije, govoreći ljudima da EU nema alternativu. Ignorišu da je ranija liberalna vlast svojom privatizacijom i drugim reformama ostavila za sobom armiju nezaposlenih, uništenje domaćeg bankarskog sektora i skoro potpuno privatizovana društvena sredstva. Njen stav o Kosovu, koje opisuje kao sastavni deo Srbije, jeste da ono ne treba da bude nezavisno.

Iako su protesti zbog izbora utihnuli u vreme pisanja ovog izveštaja, druga pitanja stalno podižu glavu. Kao i drugde u Evropi, u Nemačkoj, Rumuniji i Francuskoj, srpski poljoprivrednici protestuju zbog nedostatka subvencija za njihove proizvode. Stotine novinara i medijskih radnika protestovalo je početkom februara u Beogradu nakon što je Apelacioni sud oslobodio četiri službenika Državne bezbednosti za ubistvo 1999. godine opozicionog novinara Slavka Ćuruvije. Takođe raste zabrinutost da Rio Tinto planira da obnovi veliki, ekološki štetan projekat rudarstva litijuma u​​dolini Jadar koji je zaustavljen nakon širokog protivljenja 2022.

 

Kosovo — nema istinske nezavisnosti

Uloga zapadnog imperijalizma tokom perioda vojnih nemira na Kosovu savršen je primer njegovog licemerja. Prvobitno u februaru 1998. američki izaslanik za Balkan Robert Gelbard nazvao je Kosovo „sastavnim delom Savezne Republike Jugoslavije”, označivši Oslobodilačku vojsku Kosova (UCK) terorističkom organizacijom. Time je Miloševiću dao zeleno svetlo za invaziju. SAD su se kasnije okrenule protiv Miloševića. Krajem 1990-ih, zajedno sa imperijalizmom EU, otvoreno su podržavale Kosovo u ratu sa Srbijom, idući tako daleko da su naredile vazdušno bombardovanje Beograda od strane NATO snaga. Od tada, a posebno nakon sticanja nezavisnosti 2008, Kosovo je delovalo kao lojalan saveznik Zapada, otvorivši ambasadu u Jerusalimu i dozvolivši izgradnju velike NATO baze u zemlji.

Sada kada se geopolitička mapa sveta menja, tenzije između Srbije i Kosova ponovo rastu. Posle nemira ranije 2023. u kojima je povređeno nekoliko mirovnih trupa UN, prošlog leta, ono što se činilo manjim pitanjem oko toga da li srpsko stanovništvo na severu Kosova može da koristi srpske automobilske tablice završilo se izborima koje su Srbi bojkotovali. Kosovska vlada je potom poslala policiju da podrži proalbanske gradonačelnike izabrane sa 4% izlaznosti. Postavljene su blokade puteva i srpska vojska je mobilisana do granice. Mnogi stanovnici Kosova osećali su se izdanim kada je Blinken telefonirao da naredi vladi da povuče gradonačelnike.

Sada se razvija novi sukob. Iako nisu zvanično članovi evrozone, mnogi stanovnici Kosova koriste evro, dok srpska manjina i dalje koristi i oslanja se na srpski dinar. Prištinska vlada je od prvog februara pokušavala da zabrani upotrebu dinara, što je izazvalo novi talas nezadovoljstva.

Zapadni imperijalizam je delimično zabrinut zbog toga što je aktuelni predsednik Kosova Aljbin Kurti, koji je nekoliko perioda proveo u zatvoru i kućnom pritvoru od strane okupacionih vlasti UN/EU zbog svoje uloge u kampanji za referendum o samoopredeljenju. Iako sada demonstrira, uprkos protivljenju odozdo, svoju podršku masakru u Gazi, on ipak nije voljan da se povuče od svog zahteva za „referendumom o direktnoj demokratiji“ kako bi se omogućilo Kosovu da se ujedini sa Albanijom i to zabrinjava imperijaliste.

To znači da Zapad, pokušavajući da odvuče Vučićevu vladu u Beogradu sa osovine Kina-Rusija, pritiska prištinsku vladu da barem zadrži klimavi status kvo, ili čak da ublaži pritisak na srpsku manjinu. SAD Vučića nazivaju „dobrim partnerom“, a EU „prijateljem“. Upravo je tako cinično manevrisanje imperijalista 1990-ih ohrabrilo one kao što je Milošović da pojačaju agresiju, što je dovelo do katastrofalnih ratova u bivšoj Jugoslaviji.

 

Desničarski nacionalizam u Crnoj Gori

Crna Gora, članica NATO-a, postala je novo geopolitičko bojno polje. U 2019. godini, 14 osoba, uključujući nekoliko državljana Srbije i dva ruska obaveštajna službenika, poslato je u zatvor, navodno zbog pokušaja organizovanja državnog udara tri godine ranije. Ali ovo nije zaustavilo sukob. Njihove kazne su ukinute nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora 2020. na kojima su pobedili Milo Đukanović i njegova stranka, pogrešno nazvana „Demokratska socijalistička partija“, socijaldemokratski naslednik bivših vladajućih komunista.

Đakanović je počeo kao Miloševićev saveznik, pre nego što je promovisao crnogorski nacionalizam, a zatim zemlju približio EU i NATO-u. On i njegova stranka, nakon rastućeg nezadovoljstva korupcijom, poraženi su na izborima u proleće 2023. Bilo je potrebno skoro šest meseci da novi premijer Milojko Spajić i njegov „Pokret Evropa sada“ (PES) formiraju novu vladu, što je bilo moguće samo uz podršku proruskih i prosrpskih snaga „Za budućnost Crne Gore“. ” (ZBCG).

Lider ZBCG Andrija Mandić, jedan od osuđenih 2019. godine, postao je predsednik Skupštine. Četnički (srpski fašistički) vojskovođa, on je izjavio da želi referendum da se Crna Gora ponovo pridruži Srbiji. Ponovo je zapadni imperijalizam, u nameri da umiri Vučića, zatvorio oči pred ovim događajima u Crnoj Gori.

Međutim, stanovništvo ove zemlje nije baš tako postupilo. Desetine aktivista protestovale su u decembru ispred suda pošto je čovek koji je na smrt pretukao svoju trudnu ženu dobio samo kratku kaznu. U februaru nastavnici planiraju štrajk jer ranije obećana povećanja plata nisu isplaćena. Sada pod pritiskom novi ministar prosvete obećava da će im povećati plate za 15%.

U Bosni potisnuto nacionalno pitanje preti novim sukobom

Imperijalizam je, međutim, bio još ciničniji u Bosni i Hercegovini (BiH). Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. pod pokroviteljstvom SAD-a kojim je okončan rat u Bosni bio je zasnovan kao i mnoga druga „rešenja“ kao što je Sporazum na Veliki petak u Severnoj Irskoj ili podela vlasti u Libanu na učvršćivanju sektaške podele u državi. Od tada, vlada je balansirana između sve više nacionalističkih partija tri zajednice — bošnjačke, hrvatske i srpske koje nadgleda „visoki predstavnik UN“, trenutno Kristijan Šmit.

Međutim, na izborima 2022. odbačen je balans ovog tropartijskog akta koji je nadgledao rast korupcije i međuetničkih tenzija. Stranke koje Al Džazira preterano opisuje kao „stranke levice, antinacionalističke“ osvojile su značajne glasove. Na dan izbora Šmit je objavio da su se izborna pravila promenila, ostavljajući vlast u rukama prohrvatskog HDZ-a (Hrišćansko-demokratske stranke) koji je osvojio samo 15% glasova.

Ovo dovodi do dramatičnog povećanja napetosti u srpskoj enklavi Republika Srpska (RS). Ne radi se samo o bojkotu pregovora o ulasku BiH u EU i odbijanju da prizna ustavni sud zemlje, već je prošle godine bilo otvorenijeg slavlja srpskih nacionalista povodom masakra u Srebrenici. Dok predsednik Republike Srpske Milorad Dodik upozorava da bi, ukoliko Zapad nastavi da se meša u bosanska pitanja, mogao da proglasi region nezavisnim, SAD nastavljaju da pogoršavaju situaciju. Samo nekoliko dana pre nego što je RS obeležila svoj „Dan Republike“ u januaru, dva borbena aviona F16 proletela su duž njene južne granice praćene izjavama SAD da „Ustav Bosne i Hercegovine ne predviđa pravo na otcepljenje i da će [SAD] delovati ako bilo ko pokušava da promeni ovaj osnovni element Dejtonskih mirovnih sporazuma koji su okončali rat 1992-95.

Međutim, u pozadini nacionalističkog sukoba i imperijalističke intervencije, klasna borba se zaoštrava u BiH. U novembru je dve hiljade radnika Arcelor Mitala stupilo u štrajk tražeći veće plate, a pridružili su im se i radnici dve fabrike obuće Olip. U međuvremenu, hiljade zdravstvenih radnika stupilo je u štrajk tražeći povećanje plata za 30%. Oni prate proteste širom zemlje prošlog avgusta nakon što je muškarac ubio svoju bivšu ženu uživo na Instagramu.

Hrvatska — članica EU

Postupci „visokog predstavnika“ UN i SAD ohrabruju Vučićeve planove da izgradi savez srpskih regiona — Veliku Srbiju. On je u januaru najavio da će srpski parlament raspravljati o ponovnom uvođenju vojne obaveze.

Istovremeno, presuda u korist prohrvatskog HDZ-a u BiH ojačala je nacionalističke snage u samoj Hrvatskoj. Hrvatska je tek ušla u evrozonu i Šengen, a radnici će verovatno platiti cenu. U onome što se opisuje kao „superizborna godina“ sa parlamentarnim, predsedničkim i izborima za EU, mnogi Hrvati zabrinuti su zbog rastućih troškova života i pretnje od nove globalne recesije. U zemlji sa potencijalom za proizvodnju mnogo energije korišćenjem obnovljivih izvora, takođe postoji nezadovoljstvo što umesto toga vlada ulaže u novi LNG terminal.

Godina je počela stalnim sukobom između predsednika Zorana Milanovića, koji je na čelu „Socijaldemokratske partije“ — koja je izrasla iz bivše vladajuće komunističke partije, i premijera Andreja Plenkovića iz HDZ koju je prvobitno formirala desnica - nacionalistički ratni vođa Franjo Tuđman.

Milanović se sve više kreće u pravcu anti-NATO — nedavno napada Zapad zbog naoružavanja Ukrajine i sve više se smatra proruskim. HDZ, koji se oslanja na svoju proevropsku strategiju, u proteklom periodu je potresen brojnim korupcijskim skandalima. Da bi se tome suprotstavila, vlada je predložila novi „zakon o začepljenju usta“, koji će ozbiljno ograničiti mogućnost novinara da izveštavaju o takvim pitanjima. Hrvatsko novinarsko društvo je krajem januara organizovalo niz protesta protiv ovog zakona za koji njegov predsednik Hrvoje Zovko kaže da će Hrvatsku pretvoriti u „školjku demokratije“.

Za treće mesto bore se još dve stranke — krajnje desničarski „Pokret domovina“ i levičarski blok „Možemo“. Možemo je alijansa meke levice, zelenih i levih liberalnih grupa koja se predstavlja kao pro-EU, pro-radnička, formirana pre prethodnih izbora. U jednoj fazi tokom pandemije ankete su pokazale da se takmiči sa SDP-om za drugo mesto, ali je od tada pao na oko 10%. Iako je blok rekao da neće formirati zajednički izborni blok sa SDP-om, njegovo skretanje udesno u kombinaciji sa oslanjanjem na parlamentarnu taktiku u proteklih pet godina znači da je izgubio zamah.

Kao i drugde u regionu, i radnici su bili u akciji. Prošlog jula radnici Ministarstva pravde štrajkovali su neviđena 52 dana, a sada u februaru lekari se spremaju da preduzmu akciju.

 

Slovenija — pati od globalnog zagrevanja

Iako Slovenija ne spada striktno u region Zapadnog Balkana, ona je bila ključni deo bivše Jugoslavije. U poređenju sa drugim državama, Slovenija, na južnoj ivici Alpa, bila je relativno stabilna, ali je teško pretrpela globalno zagrevanje.

U avgustu je zemlja doživela široke i razorne poplave. Mnogi Slovenci smatraju da vlada ne čini dovoljno na rešavanju ovog pitanja. Nedavna anketa je sugerisala da 71% podržava mere za borbu protiv globalnog zagrevanja koje su bar jednako stroge kao one koje se koriste za borbu protiv Covida. Ovaj osećaj je jači kod žena i grupa sa niskim primanjima. Kao i drugde, i Slovenija se suočava sa ozbiljnim protestima radnika. Sudije, tužioci, administrativno osoblje uključeni su u akciju zbog niskih plata, dok su u januaru lekari sproveli 17 dana štrajka u potrazi za 30 odsto plate.

 

Severna Makedonija 

Severna Makedonija je članica NATO-a, ali Grčka blokira članstvo u EU na osnovu toga što smatra da je Makedonija deo grčke zemlje. Od protesta 2022. protiv poteza za napredak pregovora o pridruživanju EU, politika zemlje i dalje je podeljena po nacionalnim linijama — 60% sebe smatra Makedoncima, 25% Albancima. Krajem januara, proevropska socijaldemokratska vlada podnela je ostavku, a izbori su bili raspisani za maj. Optužuma je za nesposobnost, korupciju i kronizam od strane glavnog opozicionog bloka, neverovatnog naziva „Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija — Demokratska partija makedonskog nacionalnog jedinstva“ (VMRO-DPMNE), koji je makedonska nacionalistička desničarska konzervativna koalicija.

Ovaj blok je Imao veliku ulogu u protestima 2022. Njoj se pridružila i Levica koja je na prošlim izborima osvojila 4% i 2 poslanika. Ona govori sa radikalnim stavom o mnogim pitanjima, ali je prokineska, podržava rat Rusije protiv Ukrajine i ne priznaje pravo na samoopredeljenje nacionalnih manjina. Lider Levice, Dimitar Apasiev, izrazio je spremnost da učestvuje u koalicionoj vladi — jedina „crvena linija“ koju je izrazio je da bi vlada trebalo da odbije da prizna „Prespanski sporazum“ sa Grčkom zbog upotrebe imena „Makedonija“ u kojim je branio nacionalistički stav.

Ono što nije bilo pokriveno u međunarodnim medijima jeste pretnja štrajkom kontrolora letenja u januaru ove godine protiv zapošljavanja nekvalifikovanih kontrolora koje je imenovala vladajuća partija. Samo otpuštanje dva od tri top menadžera dovelo je do suspenzije štrajka.

 

Ima li izlaza iz ove situacije?

Ne postoji nijedna država na svetu koja se može razvijati izolovano od globalne situacije, zaista, od samog početka međunarodnog radničkog pokreta, rešenje za Balkan je viđeno kao formiranje demokratske, socijalističke Balkanske federacije. .

Iskustvo „Socijalističke“ Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), Rumunske „Socijalističke“ Republike i drugih staljinističkih režima je, naravno, ostavilo traga na regionu. Prvobitno izgrađen da odražava birokratski, represivni  režim Staljinovog Sovjetskog Saveza, uvođenje centralizovane, planske ekonomije omogućilo je razvoj regiona. Ovo, zajedno sa Titovim pažljivim balansiranjem između nacionalnosti, omogućilo je period relativno mirnog razvoja. Planska ekonomija, međutim, zahteva potpunu radničku demokratiju, kao što je, kako je rekao Trocki, ljudskom telu potreban kiseonik. Kako je privreda počela da stagnira, a ne da uvodi radničku demokratiju, za koju bi bila potrebna politička revolucija protiv birokratske elite, ista elita se oslanjala na tržišne mehanizme i sve više nacionalističku politiku koja je dovela do raspada SFRJ i drugih staljinističkih država  u regionu.

Upravo ova restauracija kapitalizma i sve veći rascep vladajuće elite po reakcionarnim nacionalističkim linijama dok su se borili da zadrže vlast i kontrolu nad bogatstvom društva, pogoršani intervencijom različitih imperijalističkih sila, doveli su do užasnih međuetničkih ratova i napada 1990-ih. Svojstvena sadašnjoj situaciji, kada kapitalizam ne može da garantuje harmoničan razvoj privrede, klime i prava potlačenih, uz jačanje autoritarnih mera i desničarskog nacionalizma u kombinaciji sa borbom različitih imperijalističkih interesa, predstavlja užasan bauk novih sukoba na zapadnom Balkanu.

Jedini način da se ovo spreči jeste izgradnja nezavisne snage radničke klase koja će voditi borbu zasnovanu na jedinstvu radničke klase. Kako je izbijao rat u Bosni, jedini izlaz je kroz jedinstvo radničke klase koje se pokazalo na početku ovog sukoba. Oružana odbrana povezana sa programom za demokratsku socijalističku Bosnu i pozivom i srpskim i hrvatskim snagama mogla bi početi da seče reakcionarni nacionalizam i genocidne tendencije koje postoje.

Bez toga, alternativa je dalje krvoproliće, trajna nestabilnost, nastanak autokratskih lokalnih kapitalističkih država i dominacija velikih kapitalističkih sila nad celim područjem. Trideset godina kasnije, čini se da je ovo i dalje budućnost pred radničkom klasom i omladinom Zapadnog Balkana, što nameće hitnu potrebu za izgradnjom revolucionarne alternative sposobne da izgradi i ujedini organizacije radničke klase u regionu da se samostalno bore za sopstvene interese, protiv kapitalizma i reakcionarnog nacionalizma i za istinski demokratsku, socijalističku federaciju, kao deo šire socijalističke federacije sveta.