Romska domovina koja nikada nije postojala

 

Romi su i dalje jedna od najmarginalizovanijih zajednica u Evropi — i Rusiji. Ali 1930-ih godina, SSSR je razmatrao stvaranje njihove sopstvene republike za Rome.

Romi su dugo bili prezreni kao tvrdoglavo marginalizovan narod, postojani u svojoj navodnoj odbijenici da se asimiluju i preuzmu dužnosti modernog građanstva. Takođe, Romi su bili prezirani, sažaljevani i odbacivani od strane modernih nacionalnih država kao narod bez domovine. U dvadesetom veku, nacistički genocid je rezultirao ubistvom otprilike jedne četvrtine od približno milion Roma u Evropi. Danas se takozvano "romsko pitanje" u Evropi i dalje postavlja kao potreba za rešavanjem "problema" samih Roma; premalo kreatora politika zapravo nastoji da reši strukturalne i socio-kulturne nejednakosti koje su generacijama marginalizovale Rome.

Evropski kreatori politika su više puta uskraćivali Romima pravo na pripadnost, iseljavajući Rome iz njihovih sela, gradova i nacionalnih država. Godine 2013. jedan francuski zvaničnik je bez stida insistirao da se romski migranti moraju "vratiti u svoju domovinu." Uporne antiromske stavove u Evropi i dalje negativno utiču na živote Roma u obliku rasističkog nasilja, uskraćivanja obrazovanja, isključenja sa tržišta rada i drugih kršenja ljudskih prava.

"Romsko pitanje" u Evropi i dalje se postavlja kao potreba za rešavanjem "problema" samih Roma.

Proučavanje raznovrsnih istorija Roma u Evropi pomaže nam da razumemo korene današnjeg takozvanog "romskog pitanja." Takođe nam može pomoći da sagledamo istorijske alternative. Na primer, istorija Roma u ranom Sovjetskom Savezu naglašava vladin pristup usmeren ka integraciji Roma kao ravnopravnih građana. Tridesetih godina 20. veka čak je postojao Staljinov pokušaj da se stvori sovjetska domovina za Rome, koji su u sovjetskoj terminologiji bili poznati kao Cigani. Stotine romskih građana su lobirale kod Moskve za sovjetsku cigansku domovinu kao ključ njihove integracije u sovjetski ekonomski, društveni i kulturni život. Sve to nije bila prazna priča. Godine 1936. predsednik Sovjeta nacionalnosti je proslavljao predstojeće stvaranje Autonomne ciganske sovjetske socijalističke republike.

Sovjetski Savez nikada nije stvorio Autonomnu cigansku sovjetsku socijalističku republiku. Niti je ponudio Romima autonomnu cigansku oblast – manju, ali ipak značajnu teritorijalnu nagradu iz bogate lepeze sovjetskih administrativnih opcija za etničke manjine. Ipak, malo poznata istorija sovjetske ciganske domovine koja nikada nije postojala otkriva mnogo o ranim sovjetskim pristupima upravljanju etničkom raznolikošću u SSSR-u i integraciji Roma.

Kao takva, predstavlja viziju romske građanske pripadnosti i domovine daleko različitu od onih koje se obično sreću u prošlosti i sadašnjosti Evrope.

 

Oblikovanje nacije

Boljševici su nastojali da preoblikuju život na Zemlji. Međutim, prvo su morali početi preoblikovanjem života na sovjetskoj teritoriji. Siromaštvo, geopolitička izolacija i surove realnosti potrebe da izgrade socijalističku ekonomiju iz ruševina bili su samo neki od izazova s kojima su se Boljševici suočavali u svojoj potrazi za socijalističkom modernošću.

Postojao je i srodni izazov transformisanja populacije koju su Boljševici smatrali duboko kulturno zaostalom. Kao preduslov za postizanje socijalističke modernosti, „zaostala“ populacija SSSR-a morala je biti transformisana u nove sovjetske ljude koji bi, po definiciji, bili pismeni, zdravi, kulturni i posvećeni izgradnji socijalizma.

Iz boljševističke perspektive, većina etničkih manjina u SSSR-u je znatno komplikovala ovu viziju. To je zato što su Boljševici smatrali da je velika većina etničkih manjina u SSSR-u ozbiljno zaostala na zadnjem delu marksističke vremenske linije istorijskog razvoja. Potlačeni od strane careva koji su ih eksploatisali u interesu etničkog ruskog napretka, neruski narodi SSSR-a su morali dobiti posebne smernice i dodatne resurse od sovjetske države kako bi ubrzali svoj put ka socijalističkoj modernosti.

Ispunjeni socijalističkim sadržajem, ovi nacionalni oblici bi navikavali etničke manjine na sovjetski način života. Na ovaj način bi nacionalno pozorište, kao i nacionalna teritorija urezana u sovjetski administrativni prostor, omogućilo građanima manjina da napreduju kulturno. Drugim rečima, nacionalnost unutar nadnacionalne sovjetske države bi služila za integraciju Roma i drugih građana manjina u sovjetsku kulturu i socijalističku ekonomiju.

 

Crveni Romi

Sovjetski popis iz 1926. godine je zabeležio populaciju Roma od 61.234 – podatak koji je tada prepoznat kao nepotpun zbog nemogućnosti preciznog evidentiranja nomadskih Roma. Uprkos njihovoj relativno maloj populaciji, Romi su zauzimali nesrazmerno veliko mesto u sovjetskoj mašti. U očima Boljševika, Romi su ugrožavali socijalističku modernost kao specifična etnička pretnja.

U očima Boljševika, Romi su ugrožavali socijalističku modernost kao specifična etnička pretnja. Ne samo da su lutali – lutali su besciljno.

Sovjetski zvaničnici odgovorni za rešavanje „problema“ romskog nomadizma bili su zastrašeni prividnom veličinom zadatka. Međutim, politika nacionalnosti im je pružila gotovo rešenje: dati „zaostalima Romima“ teritoriju na kojoj bi se mogli naseliti i započeti produktivan poljoprivredni život. „Nacionalni oblik“ teritorije bi nametnuo „socijalistički sadržaj“ sedentarne, socijalističke poljoprivrede i svakodnevnog života sovjetskih kulturnih vrednosti. Idealno, teritorijalizacija bi značila sedentarizaciju kao i ekonomsku i kulturnu integraciju. Na ovaj način, Romi bi postali novi sovjetski Romi.

Rani sovjetski napori da sedentarizuju i učine produktivnim pretpostavljene romske nomade započeli su naporima da ih nasele na kolektivne farme.

Krajem 1920-ih i početkom 1930-ih, osnovano je čak pedeset romskih kolektivnih farmi širom sovjetskog prostora. Retke uspešne farme među njima su bile one koje su osnovali sedentarni Romi čije su porodice već generacijama obrađivale zemlju – čiji je sedentarni život započeo mnogo pre nego što su Boljševici pokušali nasilno da transformišu poljoprivredu, a kamoli da nasele romske nomade. Dok su mnoge romske kolektivne farme propale gotovo jednako brzo kao što su i osnovane, stotine nekada nomadskih romskih porodica su se, do 1933. godine, našle naseljene na karakteristično oronulim kolektivnim farmama koje su bile raštrkane od Ukrajine do Sibira, od Severnog Kavkaza do Centralne Azije.

Iako su ih birokrate u Moskvi generalno smatrale neuspesima, ove kolektivne farme su već pokazivale neke znakove uspeha. Naime, romske kolektivne farme su integrisale svoje stanovnike u žalostan poljoprivredni sektor socijalističke ekonomije i sovjetske kulture.

Romski kolektivni zemljoradnici su brzo naučili da je politika nacionalnosti potencijalno produktivan okvir za postavljanje zahteva prema državi. Oni su savladali logiku politike nacionalnosti i ubrzo počeli tečno da upućuju molbe Moskvi – tražeći više državnih resursa i pozivajući se na svoju pripisanu etničku zaostalost.

Romski kolektivni zemljoradnici su počeli – zajedno sa urbanim romskim aktivistima – da lobiraju za osnivanje posebne romske teritorije unutar Sovjetskog Saveza.

Samo sovjetska romska domovina, tvrdili su, omogućila bi uspešnu transformaciju "zaostalih Cigana" u nove sovjetske Rome.

Romsko lobiranje za sovjetsku romsku domovinu sudbonosno se poklopilo sa sovjetskim pokušajem da se uspostavi lažni Sion za sovjetske Jevreje. Poznata kao Birobidžan, formalno osnovana 1934. godine, daleka Jevrejska autonomna oblast Sovjetskog Saveza ponudila je Romima mogući model na osnovu kojeg bi mogli zasnovati svoju autonomnu romsku teritoriju unutar Sovjetskog Saveza.

Međutim, državni napori da se stvori sovjetska romska domovina takođe su proistekli iz obnovljenog birokratskog fokusa na borbu protiv nomadizma širom Sovjetskog Saveza. Zvaničnici u Komesarijatu za poljoprivredu i Sovjetu nacionalnosti su 1935. godine počeli da sarađuju u izradi planova za osnivanje autonomne romske oblasti, gde bi, kako se verovalo, mogućnosti za racionalno trošenje resursa na transformaciju nomadske romske populacije SSSR-a mogle biti najefikasnije ostvarene. Osnovana je posebna komisija za pronalaženje odgovarajuće teritorije unutar SSSR-a koja bi mogla biti preobražena u autonomnu romsku oblast.

Komisija je stupila u kontakt sa kolegama iz različitih sovjetskih regiona kako bi se raspitala o pogodnosti uspostavljanja autonomne romske oblasti unutar njihovih administrativnih granica. Posebno su dobili pozitivne odgovore od zvaničnika iz Gorkovske oblasti (sadašnja Nižnji Novgorodska oblast) i Zapadnog Sibira. Ubrzo su usledile istraživačke ekspedicije u ove regione i birokratski izveštaji.

Romi su ubrzo počeli da upućuju molbe Moskvi na način koji je Moskva mogla razumeti – moleći za više državnih resursa i pozivajući se na svoju pripisanu etničku zaostalost.

Na trenutak, tokom zime 1935-1936, činilo se da bi romska autonomna oblast mogla preći iz imaginarnog prostora birokratskog papira i peticija romskih lobista u stvarni prostor sovjetske teritorije. U januaru 1936. godine, predsednik Sovjeta nacionalnosti je ushićeno pozdravio sovjetsku budućnost koja uključuje Autonomnu sovjetsku socijalističku republiku Roma. On je tvrdio da bi ova romske ASSR bila definitivni odgovor za integraciju romskih nomada u sovjetsku kulturu i socijalističku ekonomiju.

Međutim, u proleće 1936. godine, planovi za autonomnu romsku oblast su odbačeni. Zamenjeni su odlukom da se birokratska energija i resursi usmere ka jačanju i širenju romskih kolektivnih farmi.

Nacionalna teritorija Roma unutar Sovjetskog Saveza nastavila je da se ostvaruje u manjim oblicima raštrkanih i siromašnih kolektivnih farmi.

 

Sovjetska romska domovina koja nikada nije postojala

Arhivi bivšeg Sovjetskog Saveza otkrivaju više od samog sna o sovjetskoj romskoj domovini, koji su prihvatili značajan broj Roma i birokrata tridesetih godina 20. veka. Oni takođe svedoče o tome zašto je taj san napušten. Sovjetske vlasti su odlučile da bi bilo previše skupo stvoriti romsku domovinu iz šumskih teritorija sa malim brojem stanovnika koje nisu bile pogodne za poljoprivredu, kao i za narod koji je smatran – kroz prizmu štetnih stereotipa – neprikladnim za sedentarni poljoprivredni život.

Takođe je jasno kako su sudbine Jevreja i Roma konvergirale 1936. godine, što je pomoglo da se uguše planovi za sovjetsku romsku domovinu. Gotovo čim je stvoren, Birobidžan je bio široko smatran u sovjetskim birokratskim krugovima kao epski neuspeh postignut po astronomskoj ceni. Slični stereotipi su takođe povezivali sudbine Jevreja i Roma. Sovjetski zvaničnici koji su se suočavali sa molbama Roma za sovjetsku romsku domovinu 1936. godine, bez sumnje su bili poučeni depresivnim, ali poučnim primerom Birobidžana, grandiozne modernizacijske vizije koja se rastopila u blatu negostoljubive, iako sovjetske, teritorije.

Rečeno je da malo poznata istorija sovjetske romske domovine koja nikada nije postojala ima više da nam ponudi od refleksije o staljinističkim putevima koji nisu odabrani. Sovjetski zvaničnici su lako mogli odbaciti svoje embrionalne planove za autonomnu romsku oblast ne samo zato što su Rome zamišljali u stereotipnim terminima koji su se dobro uklapali u sumornu procenu isplativosti nesrećnog projekta. Oni su takođe lako mogli odbaciti te planove jer nikada nije bilo pitanje da Romi već imaju domovinu: sam Sovjetski Savez.

Uz sve svoje neuspehe, boljševička politika nacionalnosti predstavlja barem na jedan ključan način dobrodošlu alternativu poznatijim modernim evropskim pristupima romskim populacijama. U prošlosti i sadašnjosti, Romi širom Evrope su duboko patili od strane evropskih država koje su želele da ostvare razne rasističke, isključujuće i/ili genocidne logike. Sovjetski Savez nije samo dobrodošao građanima Romima u njihovom građanskom uključivanju, već je to i zahtevao.

Istorija Roma u ranom Sovjetskom Savezu je složena. Ipak, to je pretežno istorija o tome kako je sovjetska država zahtevala da Romi učestvuju u ekonomskom, društvenom, političkom i kulturnom životu svoje multietničke socijalističke domovine. Štaviše, to je istorija o tome kako je sovjetska politika nacionalnosti – uprkos svojim ograničenjima – pružila Romima okvir kroz koji su mogli da ispune zahteve sovjetskog građanstva.

Iako je san o sovjetskoj romskoj domovini bio zatvoren, Sovjetski Savez je insistirao da njegovi romski građani već imaju domovinu: sam SSSR.

 

Autor: Brigid O’Keeffe

Preveo: Romska partija rada